<body>
Dijabolično i hronično melanholično









25.11.2017.

Eternal sunshine of the spotless mind

- Osećam se anokarenjično.
- Varaš me?
- Haha, ne, idiote, nego kao da radim nešto što svi rade, ali samo mene ogovaraju.
- Šta ti tu tačno smeta?
- Izvini, gospodine, tebi je sve taman.
- Ozbiljan sam.
- Ponekad moram da gledam te ljude, a oterala bih sve njih u pizdu materinu licemernu.
- I ti si licemer.
- Lako je tebi da teranjem dođavola zaradiš poštovanje, u našem svetu to malo drugačije funkcioniše. Zato fufe govore draga moja, prelepa si, draga, mogu samo da uzvratim kompliment.
- Meni je bitno da si ti jedna slatkorečiva dama.
- Haha, jedi govna.

Gledam u njegove oči. They muddy the water to make it seem deep. Vidi se dno kad gledaš sa mosta u moju omiljenu reku. Prevario bi se čovek i pomislio da je plitka. Ne, voda je bistra i prozirna samo. Takve su i njegove oči.

- Šta ti je?

Zapravo, nisu. Tako sve posmatra cinično, a nasmeje se kad vidi mačke i decu.

-Šta ti je, hej?
- Šta me treskaš, kretenu?
- Ide ti krv na nos!
- Oh.

Zašto kaže da sam licemer... Možda misli svi smo, svet počiva na licemerju, pa prosipa neke šuplje mudrosti. Ali, jesam. Mogu da se pravim da mi je svejedno kad mi se srce cepa na delove. Niko od nas nije tako proziran kao moja omiljena reka.

- Moja omiljena reka samo izgleda plitko, a zapravo je jako duboka.
- Šta lupetaš ti? I ko još ima omiljenu reku haha?
- Imam ja. Tužni su gradovi koji nemaju reku.
- Tužni su ljudi koji nemaju omiljenu reku?
- Sigurno si imao sve petice iz logike.
- A ti želiš da kažeš da si imala iz književnosti, pa se tako zagonetno i lepo izražavaš?
- Haha, ma ne...

Tvoje oči izgledaju kao moja omiljena reka. Niko ne može da me spase. Nikoga ne mogu da spasem. Možda je to laž. In the end, we were all just humans, drunk on the idea that love, only love, could heal our brokenness. Možda su me tako naučili ljudi koji me nisu voleli. Nikad ne treba do kraja da se opametiš, možda svetom i dalje hodaju budale. Možda.

- Nego?
- Ma moram da perem kosu.
- Čudne asocijacije.
- Hahah, da. Treba da se vidim sa Dunjom, a tako mi je mrsko.
- Da pereš kosu.
- Haha, ne, nisam ja kao one devojke što si dejtovao pre. Vežu kosu u rep, kad je vreme da se pere hahaha.
- Zašto ti je onda mrsko?
- Zato što je obaveza.
- Hajde, proći će to život u odlaganju obaveza.
- Ma ko se to pravi da je razuman, ko, ko?
- Pored tebe svako deluje razumno.
- Netačno.
- Onda ni pred kim nisi bulaznila kao danas.
- Haha, spava mi se, ništa više.

25.11.2017.

Budimo ljudi iako smo Srbi

Tramvajsexualac predstavlja ljude i sve ono protiv čega se ja borim celi život.

Odustala od komentarisanja, ali pročitala novi post i nesrećom odem opet i na onaj, pa mi zaigrali prsti.

Ljudi svojim opštemestašenjem prikrivaju neznanje, nedostatak razumevanja i empatije i šta još sve, možda i mržnju, dok pokazuju želju za... prihvatanjem? lajkovima?

Kako nekome Ratko Mladić može biti heroj? Jao stvarno, hajde da se zapitamo! Reći ćete da sam izrazito pametna, ako kažem da Ratko nije heroj? A ako kažem da voda ključa na 100 stepeni? Ako kažem da svake prestupne godine februar ima 29 dana? Čekaj, setiću se još neke univerzalne istine, na vrh mi je jezika! Dok se ljudi, koji se predstavljaju kao intelektualci, možeš misliti imaju internet i guglaju "daj mi par činjenica da bih impresionirao društvo", bave pitanjima i istinama koje se NE dovode u pitanje, kako razmišlja prosečan čovek?

Najpre da kažem... Da prosečan stanovnik sa ovih prostora ima izraženu individualnu svest i da se ne identifikuje sa nekim grupama i da ne teži uvek tome da negde pripada, jednom rečju - da je pametniji, na ovim prostorima bi se živelo bolje, jer takvim ljudima je teže upravljati. Recimo kad je čovek religiozan. Ne pričam o veri, to je sasvim drugi pojam i to je jako intimna stvar. Nemoguće je dokazati da li Bog postoji ili ne, a taj strah od onoga što ne možeš da razumeš i dokučiš tera ljude na svašta, izgleda. Naravno, i neznanje. Alahu ekbar boom. Slično i kad su u pitanju nacije i nacionalna svest i ti neki ideali, valjda opet iz potrebe da se pripada negde i naravno, neznanje. Srbi su nebeski narod. Bošnjaci zaslužuju svoju državu, unitarna Bosna ole. I slično. Hajde neko da kaže da nije tako, pa da ga pitam da li ljudi biraju ljude i stranke koje propagiraju nacionalizam. Zašto ovo pričam? Da, meni ništa lično ne znači da li je Orić, Gotovina, Haradinaj, da li su optuženi za svoje zločine. Ne znači lično ni Nesrbima (haha) da li je Ratko optužen za ovo ili ono. Tramvaj je rekao "Kome je heroj, ostaće, a kome je zločinac, neće ni taj promeniti mišljenje." So much mudrosti, wow, prosvetli nas. Opet jedno opštemestašenje. Opet mudrost tipa dan traje 24 sata. Dok svi ne budu odgovarali za svoja nedela, tek tada se može pričati o pomirenju na ovim prostorima. Ne znam kako taj rđavi misaoni proces izgleda u Tramvajevoj glavi i njemu sličnima. Osuđen je Ratko, e sad mogu da odem kod onog mog kuma Srbina i kod onog mog kuma pravoslavca, pa ako me zakolje negde u snu, kad odem kod njega u Beograd, možda ipak bude osuđen za svoja nedela. Nebitno za Orića, on me ne dotiče, on je moj, neće Bošnjak na Bošnjaka. Za one sa jeftinijom ulaznicom, karikiram. Spominje lik kako poznaje jednog Srbina i jednog pravoslavca, pa kao iz toga treba da se izvede zaključak da ima Srba koji su dobri ljudi. Znaš, nisu oni svi genocidni, imam ja kuma koji nije. Ne valja biti žene, kako to možete, imam ja maaajku. Kakvo je to vrednovanje ljudi?!

To su isti oni ljudi koji napišu na Fejsbuku "Svim pripadnicima katoličke veroispovesti želim srećan Božić!" Gnušam se političke korektnosti. Ali pazi ti to razmišljanje... Ovo vam je provereno u praksi... Ko ističe te razlike, taj tačno zna da stavi štap koji odvaja i razdvaja i razlikuje ljude. Kao namirnice na kasi. Zabole me bre da bilo kome čestitam blagdane, čestitam ljudima rođendan, jer mi je drago što se rodio dobar čovek i čestitam im njihove uspehe u životu. Nemam vremena da razmišljam šta me to razlikuje od drugih, niti mi je na pameti da među mojim Fejsbuk prijateljiima ima ugroženih vrsta, crnih ovaca i sličnih, kojima ja kao treba da se posebno obratim. Kako to ljudi ne vide...

A samo primetimo kako Tramvaj reaguje na uvrede na svoj račun. Već sam mu jednom rekla da bi bio idealan političar. Političari, kao i sve javne ličnosti jako dobro podnose lične uvrede, jer treba održavati popularnost i jedan posebni nivo ega na skali. Nebitno to, hajde. Još jedna stvar. EVO JEDNO OPŠTE MESTO - Milorad Dodik je obična međedina (bravo, Vanja oleeee, nismo znali, imaš još nešto da izjaviš?) Uostalom, kao i svi političari sa ovih prostora koje je narod izabrao. Uglavnom. Menja izjave kako mu je volja, kako mu odgovara u tom trenutku. Verujem da se zdravorazuman čovek gnuša takvih ljudi. Tramvaj je njega citirao da bi dokazao neku svoju poentu. Ne kažem, možda se njemu sviđa njegov lik i delo, ali kontam da bi opet rekao neku univerzalnu istinu, npr. Dodik je međed. Ne mogu da vam opišem kakvo je to gađenje u meni izazvalo.

Još jedna stvar. Ovde se svi znate, pa ste navikli da rasprave vodite na nešto ličnijem nivou. Kad raspravljaš sa poznatom osobom, normalno je da na neke tvoje stavove utiče tvoje mišljenje o tom čoveku sa kojim raspravljaš. Zanimljivo je kako se to i ovde dešava. Zabavno čak, kao jedan mali socijalni eksperiment. Kako god, idem da čistim kuću, pa ću da ispravim greške u jednom postu, koji sam pisala dok sam putovala, ali sam prvo ovo morala da izbacim iz sebe.

24.11.2017.

Loving is fine when you have plenty of time for walking on stilts at the edge of your mind

Citiraju neke ljude i kad lupe njihovo ime na kraju, onda to znači da su oni u pravu, jer su ti ljudi javne ličnosti. Ili pisci neki. Mišel Obama rekla da je najkul stvar na svetu kad si pametan. Onda to šeruju, vidi što mi je Mišel rekla da sam kul. Biće. Da je Mišel rekla baš nisi pametan, ako misliš da je to kul, onda bi šerovali i to, verovatno.

Ne volim kad mi ljudi traže neku uslugu okolokole. Heeeej, kako siiii? Volim kad u jednoj poruci izraze i brigu za moje zdravlje i šta im to treba, pa da mogu odmah da kažem mogu ili ne mogu. Znači to nepotrebno izigravanje finoće mi je tako odvratno. Direktno pitam kad mi treba nešto, oboje znamo da me zabole briga kako si.
Tražila mi jedna devojka da joj izađem u susret, otkucala kilometar poruke. Ja joj evo već par dana nisam odgovorila. Pročitala jesam, jer odmah sve pročitam. Da je meni trebala neka usluga, a neko mi ne odgovara duže od dan, nazvala bih i rekla alo, da ili ne, šta glumiš. Mislim, mi se ipak družimo. Dakle, sumnjivo. Mogu da joj izađem u susret, zna to, zato se meni i obratila, ali ne želim. Zato mi je i trebalo i treba vremena. Igra na sažaljenje. Ne bi mene to toliko nerviralo, da ništa ne probude u meni. Inače, ne konsultujem se sa ljudima, kad su ovakve stvari u pitanju, ali sad sam morala. Nekad ti ljudi stvarno otvore oči. "Nisi loš čovek, samo ne želiš da te iskoristi." Ok. Mislim da sam spremna da odgovorim na poruku. Ne znam odakle ove hrišćanske dileme u meni, ali nikakva sam hrišćanka.

Imam jednu drugaricu, viđamo se jednom u 2-3 meseca, jer ne živimo u istom gradu. Upoznale se, bubnjevi, na internetu. Jako je pametna, a to bih teško zaključila uživo, da nije interneta. Imamo svoje društvo, svoj život, tako se nađemo nekad, idemo na izložbe (moje društvo ne voli), kupujemo odeću (obično to radim sama) i žalimo se na roditelje i prijatelje. Idealna veza.
Joj, ko muškarac sam, onaj što bi vezu, ali da mu se ne mešaš u život. Bože, spasi me veza "mi smo zajedno, ali ostavljamo prostora jedno drugom" i sličnih zafrkancija.
I žalim se ja nešto, kako sam podivljala, jer me iznervirala drugarica, a ona mi govori - ne mogu da te zamislim, ti si tako staložena i retko ženstvena osoba. Meni to često kažu, primetila sam. Objašnjavam da ne znam šta mi je bilo. Napad slabosti, a mrzim kad to neko iskoristi. Onda samo mogu da iz zamrzim, jače je od mene. Dok ne zaboravim. Slabo pamtim. Ja sam iskreno mislila da želi da se druži sa mnom, jer želi malo jeftine zabave, a moj život je sve samo ne takav, niti meni treba drama i neko ludilo da bih se osećala ok. Ispade da je ona luđa od mene. Ja možda imam divlju glavu, ali na tome se sve završava.

Baš pričam nekome juče da mi tumblr služi da budem napaćena do kraja. Ako želiš da upoznaš devojku, nađi njen tambler. Patetika i još ponešto. Sad bih isto tako bila patetična, pa slušala onu što je bila zaljubljena u Arkana aka Doris Dragović - a moju ljubav uzeli i potrošili krivi ljudi. Ili onu što ga je trpela, jer joj je obrijao glavu - a ja emotivna luda, ceo život sa kretenima. Uglavnom nešto u tom "ja nevino lane, vi oštrokondže" fazonu, ali to ću na Tambleru.

22.11.2017.

Bog stvori ženu da sve besplatno da, stvori ženu ko ja

Ponekad se stvarno ponašam kao ona tipična udavača. Drmaju me hormoni jel haha. Još sam neki dan rekla drugarici – "Ma hoćeš plakati sad za njim i kvasiti jastuk, pa da se nikad ne udaš. U boj, sestro!"



Znači svaka nova ljubav mi je najveća do sada i svakome bih kuvala supu kad se prehladi. Onda sazovem društvo i kažem obuzdajte me, vežite me, napijte me, nešto. Koliko ljubavi u ovoj princezi? Ne, kolika je udavača u ovoj princezi? Zapratila sam neke slatke bebe na Instagramu, pa sam brže-bolje otpratila. A i brt, ne mogu ja da rađam, zamisli zaliči dete na oca, ja bih mu poklonila bebu i rekla nosite se oboje!

Onda budem malo u fazonu ma samo da je visok dva metra, da me lupi po dupetu i kaže mala ne biraj, kupi sve i evo ti pištolj, pre ću iz groba da te izvučem, nego iz zatvora. Onda malo u – joj nema veze što je niži od mene i što je siromašan, znaš kako je nekako lepo nesrećan. Onda zaključim da je moj tip onaj što mu se sviđa jedna ja, jer realno, zamisli ja ti se sviđam, znači nije dobar u glavi i naravno da mi je onda privlačan.

Malo sam raspoložena u fazonu neće on mene da voli jer mu čistim i kuvam, ima da voli MENE, a onda malo bebo, hoćeš da ti operem noge, da se ne saginješ ti? Hitna pomoć, dobro veče, imamo jedan slučaj.

Pa sam malo ma bre beži tamo, a malo zamišljam kako mu dočekujem goste i pružam lakat ljudima, jer su mi masne ruke od rezanja meze. Bože, ima li te...

Malo sam u fazonu ionako si sam na svetu, fuj ovih parova, kao da su vezani pupčanom vrpcom brt, a malo zamišljam kako zajedno sedimo u gostima, pa ga prekorno pogledam i kažem hehe razgovaraćemo kod kuće, to ti je 8. rakija hehehe. Dobro veče, prvi stepen ludila.

Malo zamišljam kako ću da ostarim sa mačkama, a malo zamišljam kako mi muž govori da sam kriva za loše vaspitanje dece i da sam luda, a ja kao kukam, a znam da bi bez mene propao, jer ne zna sam da ispegla košulju. Poludela, al dobro sam.

Kad se vraćam sama peške kući, ponekad mi nedostaje ono kad se opraštaš sa nekim po pola sata i nikako da odeš. Nemate ništa više posebno da kažete i spava vam se, ali svejedno nikako ne možete da se rastanete. Pa obujem štikle, da ne bih bosa pretrčavala, iako su mi stopala u ranama, i kažem „Idem sad stvarno“, ali ostanem još pola sata.
Ja sam žešća napaljenica, to je opštepoznato, ali zaljubim se jednom u milion godina.

Ne mogu ja neke stvari da volim posebnim danima. Npr. sladoled. Jedem ga tokom cele godine. Kako bi se ti osećao da ti neko kaže ti si mi bila samo letnja ljubav, prolazna. Nisam mislio ništa ozbiljno. Ja sam bre ozbiljna devojka, samo brak, deca, ozbiljne i časne namere i čovek koji je spreman da se do kraja bori za naše malo bogatvstvo, kao Tomas Šelbi (u pozadini se čuje „dužan si mi brdo para za vremena naša stara, dužan si mi ti bogatstvo za propalo naše carstvo" i kako neka žena tiho jeca). Bolje da si mami rekao da ti ne treba više kad si izašao iz pelena, možda bi se napravio čovek od tebe. Neki dan poremetila temperaturu u frižideru i sve mi zaledilo, samo jaja ostala normalna. Mislim, nisam pre razmišljala o tome da li lede jaja. Ljuska bila hladna kao led, unutra sve normalno, tečno. E, to je ljubav...
Nego, šta sam htela da kažem pre ove udavačke Ššššale male na svoj račun, neka prodavnica tu u blizini okačila sladoled 50%. Uzela kutiju, kad odnosi se samo na one na štapiću. Pa, logično. Pa mi zanedostajale i letnje večeri, kad me izvuku u sred noći iz kuće, da jedemo u Meku i uzmemo sladoled. Nekad mi stvarno najveće sitnice nedostaju. Ova devojka sa facom zle bičarke ima tananu i setnu dušu (ubaci smeh).
Pa unesem sladoled u sobu, upalim film, iako ne mogu da se koncentrišem i da pratim radnju, jer razmišljam o svim stvarima koje sebi nisam oprostila, pokrijem se i pojedem pola kg odjednom. Onda sakrijem kutiju od majke, da mi ne bi rekla mudrost koja se nagomilavala godinama u onoj tintari – "Sladoled se jede leti."
21.11.2017.

Ako nekoga mrzi da čita (a kako i ne bi, vidi kolki tekst), neka skroluje do kraja (naređenje), imam jedan poziv upomoć (ćomopu - ako čitate iz aviona)

Kad sam se setila priča i pesama koje mi je čitao onaj dečko iz prethodnog posta, setila sam se i kako se to meni nije sviđalo. Nisam ja kao vi, da kažem da je nešto užasno, jer mi je užasna osoba koja piše (setimo se mojih početaka na blogu hehe) ili da kažem da je nešto simpatično, jer sam vremenom prihvatila osobu koja piše ili nešto tako banalno i bezveze. Da se razumemo, baš me zabole. Eto jedino, jeste me nateralo da zatvorim komentare. Ne zato što meni smeta kad mi neko kaže da sam vaka naka, jednostavno mi nije stalo da ja kao nekoga spuštam i da se osećam bolje zbog toga, jer sam veći čovek I pametnija sam i ja to moram da stavim do znanja. A konstruktivnih komentara nije bilo ni kad su bili logovani (neko mi je rekao da su gosti uglavnom blogeri, a ne slučajni prolaznici). Bogami bolesnija ispadam ja, ako na to mogu na miran način da odgovorim, nego oni što u jednoj psovci istresu frustraciju iz sebe. Nije li? Hajde, nebitno.

I tako, ja mogu da odvojim rad od neke osobe. Doduše, ne uvek. Lako je ovde, kad nikoga ne poznajem baš toliko. Desi se i meni da ne želim da čitam nešto, jer znam npr. kakvi su politički stavovi autora i slično. Zato razumem sve pisce koji su pisali pod pseudonimom. Razumem i sve koji su želeli da ostanu anonimni, a opet su greškom nekome poslali link svog bloga lol.

Nego, o čemu sam razmišljala… (sa tribina se čuje: baš nas brigaaaa, baš nas zaboleee oleo leee). Tako ja čitam neke radove I pomislim jao bezveze. Kao mogu to i da objasnim, ali čemu ubijati ljudima želju da nešto urade? Npr. sećam se kad su svi bili protiv Zoranine knjige, a ono sve tinejdžerke trčale da je vide I kupe. Baš lepo. Ja sam u tim godinama čitala Bravo, Cool girl I krimiće, Agatu Kristi I Sidnija Šeldona. U čemu je razlika? Ja je ne vidim. Zorana je sad izjavila da bi zanemarila karijeru, kad se uda, pa se našli ljudi da kritikuju I to, kao čemu učiš našu decu. Ljudi su stvarno pošandrcali. Sve neke kvazi feministkinje, dok se slažeš sa njima. Svako ima pravo na izbor pobogu, a to što je ona javna ličnost I što niste naučili decu da kritički razmišljaju, nego da slušaju desetu osobu, je možda ipak vaša greška. Ljudi bi samo nalazili neka opravdanja I krivili druge za sve u životu.

I pre mog cenjenog mišljenja i komentara, osoba je neke stvari naučila... Ako ja kažem ne valja, može da kaže jao naravno, to I ja mislim, jer nema samopouzdanja. Može da kaže šta pričaš ludačo, nikakav konkretan komentar nisi dala. I slično, hajde, da ne vrtim praznu slamu. Baš sam čitala neku knjigu, povezali su talenat u muzici I psihologiju. Kao koliko stvari treba da se potrefi da bi ti bio dobar, tj. Koliko sami talenat nije bitan I koliko okolnosti treba da se poklope, da bi ti pre svega imao hrabrosti da uradiš nešto, za šta imaš talenta. Talenat bez hrabrosti, na prvom mestu, tek onda talenat bez rada je jedno veliko ništa (čuje se sa tribina: bravoooo, otkrila si toplu vodu, hoćemo još ovakvih mudrosti oleeee).

Sad malo da se osvrnem na sebe, ovo je blog ličnih frustracija, sve se vrti oko mene!
Ja i nisam neki svađalački tip. Nekad bila, sad samo tako istresem nešto nerazumno na ljude koji su mi baš baš bliski, a sa nepoznatim ljudima I onim polupoznatim me baš zabole da se svađam. Tj. Neka lepa I konstruktivna rasprava može da dođe u obzir. Ja nemam problema sa ljudima koji su više postigli od mene, koji su tako na papiru bolji. Neki dan sam ostala budna celu noć I pisala neki izveštaj. Jedna mi je svađalačkim tonom rekla da to nije bilo dobro urađeno. Da nije urađeno kako treba tehnički. Znam da sam pratila uputstva, pa me baš bilo briga da se raspravljam. Imam dokaz da valja, bar tehnički. Hajde, ono što sam napisala, manje-više, a to nije ni bilo bitno toliko. I sve govori “Jao, vi ekonomisti ne znate da pišete, samo su vam brojevi u glavi.” A ona rogata i ima, čak i kad priča o vremenu, onaj svađalački ton. DANAS JE SUNČANO (čeka da ti kažeš da nije, pa da se svađa). Kaže – “Jedna strana nikako nije valjala, prepravila sam.” Pokazuje, kad dodala dve rečenice. Kladim se da je dodala, samo da bi to rekla. Ja kuliram, smeškam se, govorim o, pa srećom ti si prepravila, inače bismo stradali. Možda ljudima sa strane delujem kao debil. A bilo nas j nekoliko u prostoriji. Ne znam. Ja bih možda I raspravila, ali kad vidim da je neko gluplji od mene, nemam želju. Jes, pa da sa strane nekome delujem kao isti kreten. Samo kad zaključim da se nadopunjujemo, da nemam potebu da kažem hajde glup/a si, ćuti, tek onda ulazim u raspravu. Svađa pour la svađa me ne interesuje. A ona misli da je svemir progutala, jer je na doktorskim, radi, a I jedinica je, samo su nju, za razliku od mene, nabrijali roditelji I govorili da je najpametnija na svetu. Govori koleginica “Bravo, ti si I ekonomista pored svega.” A ona se smeška, “Ha, pa šta da ti kažem…” Jebote, ne možeš da skontaš da je neko ironičan I da te zajebava. To je ono što neke ljude vuče napred. Neki ljudi nemaju početnih prepreka, oni se ne pitaju da li moje nešto valja ili ne, zato što im je neko govorio da su zlatni I najbolji. Možda će se njoj sa strane svi rugati, ali ona će mnogo da postigne u životu. A računa se samo ono što možeš da izmeriš jel tako. Nemanje srama I bilo kakve samokritike je pravi put do uspeha. Gazi I ne osvrći se. I tako…

Neki dan sam pomislila da su izrazito pametni ljudi kao po nekom pravilu najveće lenčuge. Ja prva. (Primetimo kako sam sama sebi rekla da sam IZRAZITO pametna!) Onda sam skontala da je jako teško pametnoj deci usaditi radne navike. Bar sam ja kao mala shvatila da mi za neke stvari ne treba mnogo vremena I da za malo truda postižem iste rezultate kao deca koja po vasceli dan uče. Mislim, nisam to skontala tada jel, nego sada, samo je tako bilo. A ne postiže se sve u životu na pamet jebiga. Tako sam sebi priznala da ja npr. verovatno nikad ne bih mogla da završim doktorske studije, recimo. Ne zato što mi fali inteligencije, jednostavno mi fali jedna prazna glava, mirne noge, mirne ruke, zadovoljan stomak, svašta nešto bi ovoj lenčugi trebalo da se potrefi, da bi mogla da postiže rezultate koji postižu ljudi za koje ona kaže da su degeni. Neki ljudi jesu degeni, jer naš obrazovni sistem ne uči ljude da kritički razmišljaju, pa mogu da postižu uspehe samo na rad I trud. A nekima se porefilo I da su pametni I da su vredni. Blago njima. Svaka im čast, zaista, ali ja ne bih mogla. Napokon sam to sebi priznala. Ako meni neke stvari nisu uspele odmah, istog trena, ja bih to batalila. Ništa pokušaji, ništa upornost. Ja sam na fakultetu objašnjavala ljudima neke predmete, a oni bi uvek bolje uradili na ispitu od mene. Red, rad, disciplina. Nigde pameti u tome. Ili kad je neka umetnost u pitanju… (Primetimo kako naglašavam da nisam samo nadarena za logiku, nego sam i UMETNICA looool, ko mene I dalje čita, koliko serem, ne verujem hahahaha). Mene su naučili da se ljubav zaslužuje I da moraš da budeš idelna da bi te neko voleo. Ne baš da sam sedala u krilu, dok su mi to pričali, neke stvari, kroz praksu tako shvatiš I jebat ga sad (da objasnim onima sa jeftinijom ulaznicom jel). Nešto sad razmišlajm možda zato mislim I da moji radovi moraju takvi da budu, a svi znamo da savršenstvo ne postoji. Zato ja, kukavica, I ne radim ništa što volim. Možda. O tome se dakle radilo u onoj knjizi kad su rekli da se talenat mora potrefiti sa raznim situacijama, odgojem I slično, ako želiš da se baviš nekom umetnošću, a da ne poželiš da se rokneš, kad vidiš da ništa što napraviš nije savršeno. Ne samo umetnošću (iako je ta knjiga povezala muzički talenat), nego kad imaš bilo kakve ideje u glavi jel. I tako dalje, iiii tako daljeeee.

Nego, real life problems

Kad se slikate, da li BAAAAR milimetar okrenete glavu u stranu, jer ako gledate pravo u kameru, doći će policija koja hapsi ružnove I zaključaće vas u tamnicu do kraja života?

Laptop mi je pošandrcao, ne radi ni Chrome ni Mozila, samo Internet Explorer, a to u životu nisam koristila. Na Chromu piše da nema interneta, a Mozila je samo jedna bela, prazna stranica. I guglam, piše obriši istoriju. Obrišem, ništa, ne radi. Zvala bih jednog dečka, ali neću da pomisli da čim me malo ostave samu, ne mogu da živim tako. Eh, muko moja. Zna li neko šta je u pitanju, imamo li ovde IT stručnjaka?


Stariji postovi