<body>
Dijabolično i hronično melanholično









21.11.2017.

Ako nekoga mrzi da čita (a kako i ne bi, vidi kolki tekst), neka skroluje do kraja (naređenje), imam jedan poziv upomoć (ćomopu - ako čitate iz aviona)

Kad sam se setila priča i pesama koje mi je čitao onaj dečko iz prethodnog posta, setila sam se i kako se to meni nije sviđalo. Nisam ja kao vi, da kažem da je nešto užasno, jer mi je užasna osoba koja piše (setimo se mojih početaka na blogu hehe) ili da kažem da je nešto simpatično, jer sam vremenom prihvatila osobu koja piše ili nešto tako banalno i bezveze. Da se razumemo, baš me zabole. Eto jedino, jeste me nateralo da zatvorim komentare. Ne zato što meni smeta kad mi neko kaže da sam vaka naka, jednostavno mi nije stalo da ja kao nekoga spuštam i da se osećam bolje zbog toga, jer sam veći čovek I pametnija sam i ja to moram da stavim do znanja. A konstruktivnih komentara nije bilo ni kad su bili logovani (neko mi je rekao da su gosti uglavnom blogeri, a ne slučajni prolaznici). Bogami bolesnija ispadam ja, ako na to mogu na miran način da odgovorim, nego oni što u jednoj psovci istresu frustraciju iz sebe. Nije li? Hajde, nebitno.

I tako, ja mogu da odvojim rad od neke osobe. Doduše, ne uvek. Lako je ovde, kad nikoga ne poznajem baš toliko. Desi se i meni da ne želim da čitam nešto, jer znam npr. kakvi su politički stavovi autora i slično. Zato razumem sve pisce koji su pisali pod pseudonimom. Razumem i sve koji su želeli da ostanu anonimni, a opet su greškom nekome poslali link svog bloga lol.

Nego, o čemu sam razmišljala… (sa tribina se čuje: baš nas brigaaaa, baš nas zaboleee oleo leee). Tako ja čitam neke radove I pomislim jao bezveze. Kao mogu to i da objasnim, ali čemu ubijati ljudima želju da nešto urade? Npr. sećam se kad su svi bili protiv Zoranine knjige, a ono sve tinejdžerke trčale da je vide I kupe. Baš lepo. Ja sam u tim godinama čitala Bravo, Cool girl I krimiće, Agatu Kristi I Sidnija Šeldona. U čemu je razlika? Ja je ne vidim. Zorana je sad izjavila da bi zanemarila karijeru, kad se uda, pa se našli ljudi da kritikuju I to, kao čemu učiš našu decu. Ljudi su stvarno pošandrcali. Sve neke kvazi feministkinje, dok se slažeš sa njima. Svako ima pravo na izbor pobogu, a to što je ona javna ličnost I što niste naučili decu da kritički razmišljaju, nego da slušaju desetu osobu, je možda ipak vaša greška. Ljudi bi samo nalazili neka opravdanja I krivili druge za sve u životu.

I pre mog cenjenog mišljenja i komentara, osoba je neke stvari naučila... Ako ja kažem ne valja, može da kaže jao naravno, to I ja mislim, jer nema samopouzdanja. Može da kaže šta pričaš ludačo, nikakav konkretan komentar nisi dala. I slično, hajde, da ne vrtim praznu slamu. Baš sam čitala neku knjigu, povezali su talenat u muzici I psihologiju. Kao koliko stvari treba da se potrefi da bi ti bio dobar, tj. Koliko sami talenat nije bitan I koliko okolnosti treba da se poklope, da bi ti pre svega imao hrabrosti da uradiš nešto, za šta imaš talenta. Talenat bez hrabrosti, na prvom mestu, tek onda talenat bez rada je jedno veliko ništa (čuje se sa tribina: bravoooo, otkrila si toplu vodu, hoćemo još ovakvih mudrosti oleeee).

Sad malo da se osvrnem na sebe, ovo je blog ličnih frustracija, sve se vrti oko mene!
Ja i nisam neki svađalački tip. Nekad bila, sad samo tako istresem nešto nerazumno na ljude koji su mi baš baš bliski, a sa nepoznatim ljudima I onim polupoznatim me baš zabole da se svađam. Tj. Neka lepa I konstruktivna rasprava može da dođe u obzir. Ja nemam problema sa ljudima koji su više postigli od mene, koji su tako na papiru bolji. Neki dan sam ostala budna celu noć I pisala neki izveštaj. Jedna mi je svađalačkim tonom rekla da to nije bilo dobro urađeno. Da nije urađeno kako treba tehnički. Znam da sam pratila uputstva, pa me baš bilo briga da se raspravljam. Imam dokaz da valja, bar tehnički. Hajde, ono što sam napisala, manje-više, a to nije ni bilo bitno toliko. I sve govori “Jao, vi ekonomisti ne znate da pišete, samo su vam brojevi u glavi.” A ona rogata i ima, čak i kad priča o vremenu, onaj svađalački ton. DANAS JE SUNČANO (čeka da ti kažeš da nije, pa da se svađa). Kaže – “Jedna strana nikako nije valjala, prepravila sam.” Pokazuje, kad dodala dve rečenice. Kladim se da je dodala, samo da bi to rekla. Ja kuliram, smeškam se, govorim o, pa srećom ti si prepravila, inače bismo stradali. Možda ljudima sa strane delujem kao debil. A bilo nas j nekoliko u prostoriji. Ne znam. Ja bih možda I raspravila, ali kad vidim da je neko gluplji od mene, nemam želju. Jes, pa da sa strane nekome delujem kao isti kreten. Samo kad zaključim da se nadopunjujemo, da nemam potebu da kažem hajde glup/a si, ćuti, tek onda ulazim u raspravu. Svađa pour la svađa me ne interesuje. A ona misli da je svemir progutala, jer je na doktorskim, radi, a I jedinica je, samo su nju, za razliku od mene, nabrijali roditelji I govorili da je najpametnija na svetu. Govori koleginica “Bravo, ti si I ekonomista pored svega.” A ona se smeška, “Ha, pa šta da ti kažem…” Jebote, ne možeš da skontaš da je neko ironičan I da te zajebava. To je ono što neke ljude vuče napred. Neki ljudi nemaju početnih prepreka, oni se ne pitaju da li moje nešto valja ili ne, zato što im je neko govorio da su zlatni I najbolji. Možda će se njoj sa strane svi rugati, ali ona će mnogo da postigne u životu. A računa se samo ono što možeš da izmeriš jel tako. Nemanje srama I bilo kakve samokritike je pravi put do uspeha. Gazi I ne osvrći se. I tako…

Neki dan sam pomislila da su izrazito pametni ljudi kao po nekom pravilu najveće lenčuge. Ja prva. (Primetimo kako sam sama sebi rekla da sam IZRAZITO pametna!) Onda sam skontala da je jako teško pametnoj deci usaditi radne navike. Bar sam ja kao mala shvatila da mi za neke stvari ne treba mnogo vremena I da za malo truda postižem iste rezultate kao deca koja po vasceli dan uče. Mislim, nisam to skontala tada jel, nego sada, samo je tako bilo. A ne postiže se sve u životu na pamet jebiga. Tako sam sebi priznala da ja npr. verovatno nikad ne bih mogla da završim doktorske studije, recimo. Ne zato što mi fali inteligencije, jednostavno mi fali jedna prazna glava, mirne noge, mirne ruke, zadovoljan stomak, svašta nešto bi ovoj lenčugi trebalo da se potrefi, da bi mogla da postiže rezultate koji postižu ljudi za koje ona kaže da su degeni. Neki ljudi jesu degeni, jer naš obrazovni sistem ne uči ljude da kritički razmišljaju, pa mogu da postižu uspehe samo na rad I trud. A nekima se porefilo I da su pametni I da su vredni. Blago njima. Svaka im čast, zaista, ali ja ne bih mogla. Napokon sam to sebi priznala. Ako meni neke stvari nisu uspele odmah, istog trena, ja bih to batalila. Ništa pokušaji, ništa upornost. Ja sam na fakultetu objašnjavala ljudima neke predmete, a oni bi uvek bolje uradili na ispitu od mene. Red, rad, disciplina. Nigde pameti u tome. Ili kad je neka umetnost u pitanju… (Primetimo kako naglašavam da nisam samo nadarena za logiku, nego sam i UMETNICA looool, ko mene I dalje čita, koliko serem, ne verujem hahahaha). Mene su naučili da se ljubav zaslužuje I da moraš da budeš idelna da bi te neko voleo. Ne baš da sam sedala u krilu, dok su mi to pričali, neke stvari, kroz praksu tako shvatiš I jebat ga sad (da objasnim onima sa jeftinijom ulaznicom jel). Nešto sad razmišlajm možda zato mislim I da moji radovi moraju takvi da budu, a svi znamo da savršenstvo ne postoji. Zato ja, kukavica, I ne radim ništa što volim. Možda. O tome se dakle radilo u onoj knjizi kad su rekli da se talenat mora potrefiti sa raznim situacijama, odgojem I slično, ako želiš da se baviš nekom umetnošću, a da ne poželiš da se rokneš, kad vidiš da ništa što napraviš nije savršeno. Ne samo umetnošću (iako je ta knjiga povezala muzički talenat), nego kad imaš bilo kakve ideje u glavi jel. I tako dalje, iiii tako daljeeee.

Nego, real life problems

Kad se slikate, da li BAAAAR milimetar okrenete glavu u stranu, jer ako gledate pravo u kameru, doći će policija koja hapsi ružnove I zaključaće vas u tamnicu do kraja života?

Laptop mi je pošandrcao, ne radi ni Chrome ni Mozila, samo Internet Explorer, a to u životu nisam koristila. Na Chromu piše da nema interneta, a Mozila je samo jedna bela, prazna stranica. I guglam, piše obriši istoriju. Obrišem, ništa, ne radi. Zvala bih jednog dečka, ali neću da pomisli da čim me malo ostave samu, ne mogu da živim tako. Eh, muko moja. Zna li neko šta je u pitanju, imamo li ovde IT stručnjaka?